Предпоследња у низу прича која долази са закашњењем на овај сајт! Искрен да будем, постаје све теже и бесмисленије писати чланке пошто у доба Тиктока и Инстаграм рилса више нико не конзумира садржај у текстуалној форми. Али добро, доста са мрачењем и да пређем на ствар…Али пре тога обавезно “ПОДРЖИТЕ И ЗАПРАТИТЕ МОЈ ЈУТУБ КАНАЛ”.

Хомоље и Горњачка клисура

Још као клинац сам слушао приче o лепотама Хомољских планина и о Горњачкој клисури где се налазе напуштени манастири уклесани у стени, напуштени бункери из доба Краљевине СХС, легенде о Власима и Влашкој магији. Не слутећи да ће се у каснијим годинама у мени пробудити љубав преа истраживању старих заборављених места и грађевина упијао сам легенде па сада на неки свој начин то документујем. Хомољске планине, како време пролази све више заузимају неко посебно место у мом срцу и души. Специфичан је положај Хомоња, некако је ван свих главних путева па се ту и очувала обележја старе балканске културе, народних обичаја, старих заната и традиционалне архитектуре. Можда баш зато ме често пут баш до Горњачке клисуре доведе.

Како кажу, Горњачка клисура представља врата Хомоља. Дуга је 16 км и чине је четири велика меандра. Име је добила по ветру који дува њоме и широм околином. Простор клисуре окружен је планинским масивима Великог и Малог Вукана, Јежевца и Крилаша. Геоморфолошки положај, природни услови као и друге погодности, узрочници cu што су ови простори били насељени још у далекој праисторији. Присуство праисторијске цивилизацијеможе се пратити на основу остатака материјалне културе, чији су материјални остаци пронађени у пећинама и окапинама. Такође се зна (или то ја умишљам) да је клисура реке Млаве тј. Горњачка клисура путем била повезана са Виминацијумом а могуће и да је била крак чувеног Виа Милитариса. Мени као лаику кад год чујем да негде постоји термални извор асоцирам га са Римским купатилама и термама што значи да у таквим крајевима сигурно постоје цивилизациске тековине. А село Ждрело и околина  су надалеко познато по својим термалним водама.

Просто је запањујуће колико локалитета постоји у Горњачкој клисури а колико их тек има у браничевском округу је вероватно непознаница и за оне јнајупићеније. Искрено ја ћу покушати да се фокусирам град Ждрело што нимало неће бити лако ако наставите да читате. Верујте ми, који год брег или стену да погледате моћићете уз мало напора да приметите неки од камена зидани остатак зида или куле. Ко зна колико их има а да се ни не виде од силног растиња. Да ли је цела клисура била јединствена фортификациона целина или се састојала од великог броја мањих ја не знам. Мада ако се ја питам пре ће бити да је Ждрело била много већа целина него што сам могао да прочитам у појединим изворима. Био сам на локацији и доста тога ми се не поклапа са оним што сам читао. Ово је било озбиљно велико утврђење и град,  у то сам уверен.

Шетаћа, Ждрело или ипак град Дрмана и Куделина?

При истраживању сам налетао на три различита имена која се односе на један исти комплекс међутим људи су практично свакој појединачној кули давали посебно име како би се знало о чему је реч што мало са неке друге стране ствара конфузију да ли се овде ради о јединственој целини или више неких независних утврђења. Ако се ја питам (а ко мене пита) онда је то све део једног утврђења, града Ждрела…Најјача ствар је што има још једaн локалитет у Осаници (биће и филм о томе), 15 километара од Ждрела који се исто назива Шетаћа, конфузији никад краја.

Град Ждрело (Куделинов град) је тврђава која се налази 13км југоисточно од Петровца на млави, на самом улазу у Горњачку клисуру. У историји је познат као упориште Бугарских великаша, браће Дрмана и Куделина који су из њега као полунезависни владари из њега управљали Браничевом (1273-1291). У то време Угарски краљ Владислав IV предаје Драгутину на управу Мачву се Београдом и области Соли и Усору на тлу данашњих северних делова Босне и Херцеговине у којима он самостално влада називајући себе сремским краљем. Дрман и Куделин су редовно нападали своје западне суседе, Уфгарску и Драгутинову Сремску краљевину претворивши Браничево у својеврсно разбојничко легло.

Мађари 1285. покушавају да их сузбију међутим претрпели су пораз у Горњачкој клисури у покушају да се пробију до Ждрела. Исте године Драгутин такође покушава војну акцију али без успеха. Након тога су Дрман и Куделин похарали Драгутинове територије и кренули у освајачку контраофанзиву. Приморан након овог пораза Драгутин се обраћа за помоћ своме брату Милутину а о овим догађајима и накнадном походу Драгутина и Милутина први (а и једини) је писао архиепископ Данило II 1324. Њихове војске су продрла у Браничево и здруженим снагама ломе Дрмана и Куделина и заузимају Ждрело па и комплетно Браичево.

Иначе Дрман и Куделин су били вазали видинског кнеза Шишмана, а овај вазал монголског великаша и татарског кана Ногаја. Шишман је имао обавезу да Дрману и Куделину, који су по свој прилици побегли у Видин, пружи заштиту, па је кнез видински, уз помоћ Татара и поменуте браће, кренуо на освојење оног што су они изгубили, напао на земље краља Милутина и продро дубоко у њих.

Намера Шишманова била је да опљачка пећку архиепископију, али једне ноћи војска се његова пред местом Ждрелом у Хвосну поплаши од неких необичних појава на небу и почне да бежи. Архиепископ Данило II у родослову Животи краљева и архиепископа српских вели да се то учини молитвама св. Симеона и св. Саве ‘и архијереја христова светаго Арсенија лежаштаго тоу в дому светих апостол’… Било како му драго, за њима нагне Милутин, и, гонећи Шишмана који чамцима пребегне преко Дунава, заузме његову престоницу Видин, па онда ступи с њим у преговоре. Знајући да пред собом нема само Бугаре већ и Ногајеве Татаре, чији је вазал био Шишман, Милутин се с њим брзо нагодио. Вратио му је Видин а Шишман је признао врховну власт Милутинову. Уговор мира запечаћен је двоструким брачним везама: Шишман се оженио ћерком српскога великога жупана Драгоша, а његов син.

Михаило, мало доцније, Милутиновом ћерком Аном-Недом. Таквим развојем догађаја кан Ногај није био задовољан. Милутин му је преотео бугарске вазале – најпре Дрмана и Куделина, потом Шишмана. Зато се спремао да упадне у Србију, али га је краљ Милутин предухитрио мировном понудом. Српско посланство је успело да одврати кана од напада, али се заузврат краљ Милутин обавезао да Ногају пошаље ‘на службу вазљубљенога сина свога Стефана, са великоименитом властелом земље српске’, који су на татарском двору остали до Ногајеве смрти (1299).¹

Град Ждрело простирао се и развијао по обронцима Великог и Малог Вукана и Јежевца. Не зна се поуздано када су ови бедеми настали, вероватно још из античког доба али свакако постоје половином 14. века када почиње и грађење цркава, те Ждрело, поред свог карактера војне тврђаве, постаје и религијски центар. Међутим као један од најзначајнијих  градова средњовековног Браничева губи значај у другој половини 15. века. након пада Смедерева. О судбини Ждрела немамо сачуваних писаних извора, што наводи на закључак да више никада није било обновљено.

Митрополија и Благовештење

Благовештење, Мала црква и Митрополија, подигнуте на скученом простору, чине манастирски комплекс у оквиру средњовековног града Ждрела, који се први пут помиње у мађарским изворима као „Castrum Izzdril”. Развој у религиозни центар се треба приписати Кнезу Лазару. Он је ктитор и штићених многих цркава и манастира у Браничеву па верујем да је по узору на Милутина деловао и веровао да је јака црква добра потпора владару. Свакако, чињеница је да су након Маричке битке Синаити долазили у ове крајеве и да им је Лазар великодушно помагао.

Средњовековни град Ждрело без икакве сумње имао је велику улогу у културном, политичком и верском животу оближњих житеља. У периоду развоја и учвршчивања српске државе он је био поприште сукоба српских краљева и бугарских властелина.