Најежим се сваки пут када одгледам овај кратак филм који је склопљен од заиста спонтаних снимака који су настали крајем октобра 2022. Није што је видео мојих руку дело него некако нам је тог дана све кренуло како се само пожелети може. Круна дана беше  то да нам је планина Ниџе несебично подарила прилику да уживамо у свим њеним лепотама. То је био последњи сунчан дан пре наступа зиме. Сећам се добро пошто сам и пре и после пута помно пратио временску прогнозу и одушевљавао се срећи коју смо имали. Као да је само нас Кајмакчалан са својих 2521 мнм чекао да му се поклонимо пре но што би утонуо у зимски сан.

План је ништа, планирање је све…

Иницијална идеја је била да се из Београда упутимо ка Северној Македонији до Битоља и ту преноћимо. Наредног јутра би се довезли до Скочивира који је у самом подножју планине Ниџе (на Македонској страни) где би смо оставии ауто и полако пешака кренули ка врху Кајмакчалана.  Нимало лака рута у трајању између 6 до 8 сати озбиљног планинарења. Након што би савладали успон на Кајмакчалану би посетили маузолеј, спомен костурницу, запалили по свећу мало одморили па и снимили који кадар. Са локалцем из Скочивира сам договорио превоз у касним поподневним часовима. Он је човек требало да се довезе довезе до неког договореног положаја надомах врха планине и ту нас сачека да ми завршимо наше ходочашће. Са врха би нас колима спустио назад до нашег аута пошто нисмо планирали да кампујемо на планини због потенцијално нестабилних временских услова. Супер испланирано, у минут због ограниченог времена, утаначено до најситнијих детаља без простора за грешку! Логистика, организација, екипа све у строју и спремно за покрет! Кад оно мућак! Деси се да због важних породичних обавеза које се нису могле одложити цео план мојом кривицом пропадне…

Па како онда стигосмо на Кајмакчалан и снимисмо овај видео… Ја имам такав став према животу да ни у ком случају не одустајем када у мени тиња жеља да нешто постигнем, ако не може данас моћи ће сутра. Тачно је биће много теже али не и немогуће а опет најлепши осећај је када се добро помучиш да остваериш неки циљ. Тада је тај осећај среће некако најинтензивнији. Него скренух ја са теме… Брже боље кренусмо из Београда Директно за Грчку. То је била субота подне а имали смо времена да одемо до Кајмакчалана и вратимо за Београд до недење увече. Наравно цела она акција око 8 сати планинарења из Скочивира и вожња назад је неславно пропала. Ова нова идеја иако ненормална била је изводљива. Значи цела акција од 1200 км да се одради буквално за 24 сата.  Уз пут букирасмо хотел у неком месту на обали Вардара у Грчкој где смо у ране јутарње сате стигли. Вечерали и бацили се у кревет како би ухватили пар сати сна. 

У недељу је освану дан који није могао бити бољи, ведро и сунчано без и једног облака. Некако завршисмо на јутарњој литургији у неком селу на подножју планине где смо онако са свом опремом, дроновима камерама мало збунили сељане. Али фантастично искуство обзиром на ходочашће које смо испланирали. Ту после локалним сеоским путевима вожња до ски центра Ворас (ваљда се тако зове). То је неко скијалиште које су Грци направили одмах под Кајмакчаланом са неких пар ски стаза које пролазе ту по рововима из Великог рата који су и данас више неко препознатљиви. Ту смо паркирали ауто и наставили пешака до маузолеја, то је успон од неких 4-5 км до врха.

Капија слободе

Сећам као да је јуче било приче о ходочашћу до Кајмакчалана коју ми је препричавао познаник, искусни планинар коме чак ни Еверест није непознато место. Он када говори о Кајмакчалану то су чисте емоције, он тај врх поистовећује са српским бићем и приповеда како су пут преко Проклетија и успон до Кајмакчалана српски Хаџ и да то сваки Србин бар једном у животу, ако је у прилици мора да обиђе. Те његове речи и проповеди су за мене постале пророчанство и од тада пут до Кајмакчалана практикујем сваке године. Сада када мало размислим и мој први успон 2018. године на стогодишњицу Великог рата је био исто тотално луда прича. Снимио сам и тада видео па ако некога занима може ОВДЕ да погледа.

Фасциниран сам слободарским духом и вољом наших предака који су кроз пакао прошли, остављајући своје кости и месо около целог Балканског полуострва да би се вратили из мртвих да би до овога места дошли, победили непријатеља и пред собом угледали Србију. На то када додам лична искуства и доживљаје везане за долазак на овај врх  ту онда  настане једно испреплетано клупко емоција пуно осећаја поноса и среће.

Све те наше емоције током успона и боравка на врху сам филмом покушао да дочарам. Филм треба да представља наше емоције, ништа више. Е сад кога забима како доћи до Кајмакчалана, колико коштају путарине и колико се чека на граници или можда колико је гориво јефтиније у МакедонијА и где га је најбоље точити можете гледати код  свих живих инфлуенсера кад праве влогове са летовања или  у  Алвировићевој емисији. Шалу на страну, написах ово пошто сам налетео на критике како нисам ја то добро објаснио којим путем је најбоље стићи тамо и да ли уопште може ауто да се паркира испред улаза у капелу. Људи су у фазону ако аутом не може да се дође до врха онда се тај Кајмакчалан толико и не исплати. Али добро свако има своје приоритете и амбиције па ту и нема расправе, него морао сам то некако да избацим из себе. Нек ми не замере они који се у овим редовима препознају.